Rano jutro, pola devet

19/01/04
03:45
Bogojavljenska noc
Pieve di Coriano

Mila spava

Rekli su mi
da se nicega ne plasim
i da je to
najlepsa stvar na svetu!
Da li je bolelo?
Jeste!
Ali me nisu slagali!

Kazu da
u onom delicu sekunde
kada se ugleda
rodjeno cedo,
sve sto je bolelo
od sebe nestane
i jedino bitno
na grudi ti stave!
Ne, nisu slagali,
mozda samo zaboravili
da dodaju suze od srece,
OD SRECE!

Posle dva dana
poslednjih priprema
i osam sati
sve jacih bolova,
za trideset minuta
uz dosta napora,
rodila se
Gogijeva i moja
MILENA!

Devet meseci nismo znali
kojeg je pola mali vrtiguz,
zvali je dvojako –
i “on” i “ona”,
da nam se slucajno bebac
ne naljuti!

U devetnaestoj nedelji
prvi put sutnula
i bila tvrdoglava
do poslednjeg momenta:
kad god bi tata stavio ruku,
ona bi se mudro ucutala!
Al’ jedne veceri
(da nam da znak)
kada je Gogi glavu naslonio
i rekao:
“Udari tatu, cero!”
kao iz topa stize jedno “dum”!

Bili smo zajedno kada je zakmecalo
malo-veliko
tek rodjeno bice,
al’ nikako da stignem
da pitam taticu
da li su i njemu suze posle!

Cetiri kilograma
i dve stotine i pedeset grama,
sa svoja citava
pedeset i dva centimetra,
dobila je zivot i milo ime
mala-velika sa kosicom
MILENA!

Da bi nam odmah dala do znanja
ko je i sta je
i da nema zezanja,
nisu vredele nase molbe
da nam pokaze odmah
oke svoje!

I tako se rodio jos jedan Jarac!
Sedamnaestog januara
dve hiljade i cetvrte godine,
u osam u trideset
vetrovite zore,
rodila se
da celom svetu pokaze,
sta sve moze jedna
MILENA!

***

Sada spava sa ostalom decicom
a preko dana zajedno
upoznajemo svet –
ona veliki iz svog krevetica,
ja mali tu, odmah pored nje!

Kada smo posle citave noci
i jutra sa najlepsom krunom na svetu,
stigli u sobu, oboje umorni,
rekoh:”Sada je sve gotovo!”,
a Gogi me ispravi:
“Ne, ljubavi, sada je sve pocelo!”

Ana
04:45