Doticaji duša

Zar je bitno ono što se ćuti
kad su sati kratki k'o minuti,
kad mi srce samo jednu želju
kuca jako – ljubi, ljubi, ljubi!
Zar je bitno u te sitne sate,
dal' je ponoć prošla ili tek će,
ja te volim bez sata bez mere
trebam tvoje ruke, trebam tebe!
Ljubav...šta je ljubav...
je li drhtaj kad si blizu,
bol kada tu nisi, ljubav...
Ljubavi...šta je tebi ljubav?
Zar je bitno ono što se ćuti
il' se važe doticaji duša,
tvoje oči meni nose sreću,
usne nemir, sladak,
onaj što se kuša...

Ana

Vanvremenske gozbe

Kad mi dođu moje bube
pustim dušu im na volju,
nek je meze na tenane
kad već nisu našle bolju.
Žuti sati kada dođu
otimaju tu se vrazi -
ko će više, ko će jače
da zagrize, da se sladi.
I onda u te vanvremeske gozbe,
priskočim im ja u pomoć,
sipam svakom čašu vina -
nije fer da zbog mene
ne svare u ponoć…

Ana

Možda Cesarić…

Koliko, ono beše, treba tuge
da bi čovek bio srećan?
Uvek zaboravim tu proporciju,
matematika mi nikada nije išla od ruke,
pa, onda, pustim tu nežnu setu
da mi pomuti razum i vidike…
Koliko sreće treba insanu
da bude tužan u svoje trenutke?
Ta sreća, čudna, uvek se poigra
i ne pita jesmo li dovoljno zreli
da je razgodimo u te njene kutke…
I kao na koncu, marionete,
zastanemo kad tuga povuče,
a sreća, tihi igrač sa puno buke,
pusti svoje đav’le u dušu, u noge…
Koliko tuge treba čoveku,
da bude zaista srećan?
Ko će ga znati –
možda Cesarić?
Eh…baš nikad, nikada ne znam
kad treba svoj život
da uzmem u svoje ruke…

Ana

E che ti devo di....

E che ti devo di
E cosa sento
E cosa provo
Tra virgolette ci stanno mille puntini
Tra questa e la vita divina ci sta
Ci stai
E che ti devo di
Mannaggia
Il destino fa il gioco sporco
Mi da
e da me dopo lo prende
Quel filo che porta il ceco
Nell’ alta marea nuoto
Tra qualche ora mi prenderà il reflusso
E che ti devo di
Amo…
Mannaggia la miseria
La miseria
Mi nasconderò da tutto
Da tutti
Parto…
Che partire non potrò mai
E che cazzo ti devo di?

Ana

muzej nevinosti

koliko godina,
koliko istambulskih brodova
i olovnosivih jutara...
koliko suza toplih i teških,
koliko zalogaja gorkih,
koliko bola...
i tuge, najtužnije,
i duše podeljene, koliko...
to srce što voli
koliko uzdaha može da podnese,
u noći, u danu...
te ruke,
otvorene rane za ptice gladne,
obrazi što se zarumene od sreće,
stida i neizvesnosti...
koliko duvana mora ući u vene
da pomuti razum
i razbistri vodu života,
da upije strast i zaseni um...
koliko poljubaca u potaji
svaki drhtaj tela mora da sakrije...
ti, željo...
nesrećo moja u sreći...
moja ljubavi...

ana

Novogodišnja

Ne plašim se da volim -
i volim silno,
u noći kada se duše traže po osmehu,
kada se suze bore u meni,
od tuge, od sreće,
ne znaju ni one zbog čega,
ali padaju...

U ponoć,
tačno kada su se brojevi smenili
i u nepovrat otišla još jedna godina,
voz je prošao brzi i beli
kao najava da se život nastavlja...

A srce,
to ludo srce u vatri,
što nikada ne sluša nikog, do sebe,
tri puta je stalo i ponovo zakucalo
dok je,
tačno u ponoć,
počeo da pada prvi sneg...

Ana

znaš ono...

znaš ono kad ostane
otisak na usnama...
kad se poljubac
zadrži i dalje na koži...
kad ostanu iskrivljena
po tvojima,
usta...
kad zatvorim oči
i pustim se...

ana