Izmedju viticastih zagrada

Moje maleno carstvo
Izmedju zagrada viticastih,
samo moj nacin
resavanja nejednacine dovijanjem,
vecito trazenje istine izmedju redova,
dobijanje na vremenu zapitkivanjem.
Zelje uredno zakopane
U dubini morskog plaventila,
ljubav u prolecne krosnje
vesto upletena,
po jedna nepoznata uvek to i ostaje,
u moje ribarske mreze ulovljena.
To maleno carstvo
Izmedju viticastih zagrada
Podelicu sa tobom
Ako umes da mastas,
otkricu ti tajnu dovijanja
i odgonetnuti nepoznatu
vec umornu od skrivanja!

Ana

p.s. Ove stihove posvecujem mojoj najdrazoj Razredni u znak zahvalnosti sto od matematike nije pravila bauka i sto nas je uvek ucila da se dovijamo - u matematici i u zivotu. Danas, kada je ova pesma dobila svoje mesto na ovome svetu, shvatam da me je to dovijanje pratilo svakoga dana, otvarajuci i zatvarajuci uvek neke nove zagrade...

Fuck the story!

Fuck the story!

Konacno subota i sunce!
Otvaram oci, lenjo.
Kraj mene spava moja draga,
srecan sam
i smisljam plan za danas!
Ci vuole un giro in macchina –
bella, più bella di tutte!
Vec cujem jezero kako nas zove
i osecam sladoled kako se topi u ustima!
Dorucak u baru,
opustena kafa,
vidim ljude koji se smeju
i shvatam da treba samo malo sunca
za dobro raspolozenje,
za osmeh,
za srecu!
Domaca muzika,
gira il CD,
cruscotto balla insieme a subwoofer,
uzivam u svakom predjenom kilometru-
moja ruka u ruci moje drage!
I onda,
al improviso,
nebo je promenilo boju!
Vetar smo najjace osecali na licu
i stopalima koja su jedva docekala da budu bosa!
Da li zbog blizine vode,
ne znam,
toliko je bilo postalo hladno –
una ghiacciante freschezza!
Zagrlih moju dragu jace
da je ugrejem
i precutno sa njom podelim tugu:
radovali smo se ovom suncanom danu
ali, ljubavi, razbolecemo se,
zajebi pricu!

Ana

More, more!

Moje More

Kao da vidim more,

beskrajno i plavo, mirno.

Kao dodiri puni ljubavi, nežni,

jedan spokoj daleki i neopisivi!

I misli opuštene,

zatvorene oči,

osećaj koji budi želju da plivam!

Kao more crnogorsko iz detinjstva

i ono grčko iz mladosti!

Toliko je u meni snažna

ta vizija mora plavog

da osećam pesak pod prstima

i vrelo tlo, tik pokraj mora!

Tu-dum, tu-dum, tu-dum...

Voz izlazi iz tunela,

predamnom se otvara plavo prostranstvo,

osećam miris borova,

miris šina...

Nebo, more, nedodirljivi beskraj

i prizor postaje nezaboravan -

za sva vremena!

Sutomore!

Da mi je da se stvorim

na toj obali!

Da mogu da se u vodi ispružim!

Zora tek svanula,

probudilo je sunce,

umila je rosa ledena!

Nigde nikoga

da remeti ovaj san

što je isplivao na javu.

Moje more slano, bistro!

Mooooooore...

Gledam pogledom daleko,

horizont se ljubi sa vodom,

grli ga sunce

širom raširenim zracima -

Kalitea,

u koju svraćam dok spavam...

Jedan bar na uglu sa pogledom

i more prelepo,

prozirno plavo, sveže!

Pružam ruku da ga pozdravim,

prvi put,

dok se u daljini lenjo razleže sirtaki...

Eh, kada bih samo mogla

da ponovo odem tamo!

Sviće dan

i bude se sva čula u meni,

gledam u more

i šapućem mu bez reči.

Savršeni sklad boja i mirisa,

samo se dim moje cigarete

bori sa svežinom jutra.

Vreme je da se pođe.

Odlazim,

kao što to rade oni koji se opraštaju

na peronima,

na međunarodnim odlascima...

Vraćam se slici moga mora

beskrajnog i plavog,

mog crnogorskog mora iz detinjstva

i onog grčkog iz mladosti...

Ana

Kako....

Pobeci?

Zelim,
mozda, pobeci,
barem ne misliti,
izbeci,
snove koji galopiraju
mojim vec teskim nocima,
apsurdni smeh i strasan plac,
prestravljujuce grimase,
zidove…

Ana

Nebo boje sedefa

Ne znam da li je bio san

ili zaista jezdih tim sedefnim nebom!

Jato sarenih riba jurilo je oblacima

a vetar duvao tako jako

da me je od tih naleta hvatala nesvestica!

I kao da prvi put stadoh na svoje noge,
misici su me izdavali bez pitanja!


Prebrojih sve zvezde u tvojim ocima,
u njima prepoznah svu neznost tog dodira!



Ana