Jutros sve miriše na Beograd

Jutros sve miriše na Beograd!
I ponovo mu se vraćam
posle duge zime…
nije još proleće
ali obećava
svaki udah vazduha svežeg…
Jutros sve miriše na Beograd!
I ta nostalgija danas
malo je jača…
u meni, kad zatvorim oči,
pružaju se ulice, reke
i hodaju dragi ljudi…
Jutros sve miriše na Beograd!
I bliži se odlazak rodnome gradu…
valjda smo zato svi mi otišli
da mu se ponovo, ponekad,
vratimo…

Ana

Doticaji duša

Zar je bitno ono što se ćuti
kad su sati kratki k'o minuti,
kad mi srce samo jednu želju
kuca jako – ljubi, ljubi, ljubi!
Zar je bitno u te sitne sate,
dal' je ponoć prošla ili tek će,
ja te volim bez sata bez mere
trebam tvoje ruke, trebam tebe!
Ljubav...šta je ljubav...
je li drhtaj kad si blizu,
bol kada tu nisi, ljubav...
Ljubavi...šta je tebi ljubav?
Zar je bitno ono što se ćuti
il' se važe doticaji duša,
tvoje oči meni nose sreću,
usne nemir, sladak,
onaj što se kuša...

Ana

Vanvremenske gozbe

Kad mi dođu moje bube
pustim dušu im na volju,
nek je meze na tenane
kad već nisu našle bolju.
Žuti sati kada dođu
otimaju tu se vrazi -
ko će više, ko će jače
da zagrize, da se sladi.
I onda u te vanvremeske gozbe,
priskočim im ja u pomoć,
sipam svakom čašu vina -
nije fer da zbog mene
ne svare u ponoć…

Ana

Možda Cesarić…

Koliko, ono beše, treba tuge
da bi čovek bio srećan?
Uvek zaboravim tu proporciju,
matematika mi nikada nije išla od ruke,
pa, onda, pustim tu nežnu setu
da mi pomuti razum i vidike…
Koliko sreće treba insanu
da bude tužan u svoje trenutke?
Ta sreća, čudna, uvek se poigra
i ne pita jesmo li dovoljno zreli
da je razgodimo u te njene kutke…
I kao na koncu, marionete,
zastanemo kad tuga povuče,
a sreća, tihi igrač sa puno buke,
pusti svoje đav’le u dušu, u noge…
Koliko tuge treba čoveku,
da bude zaista srećan?
Ko će ga znati –
možda Cesarić?
Eh…baš nikad, nikada ne znam
kad treba svoj život
da uzmem u svoje ruke…

Ana