Slutim...

Na starom mestu
sreli se pogledi,
kao prvi put da me ljubiš –
drhtim!
Pružaš mi ruku
i moju uzimaš,
puštam tvoj korak
da me vodi.

U našem kafeu
sve isto!
I kao da smo juče
baš ovde sedeli!
Tope se kockice leda u čaši,
ja tvoja, kao i uvek,
ti prvi put moj
bez maske, bez laži…

Reči se nižu
na minut, na sat,
po jedna suza
za svaku reč što boli...
Eh, da mogu ljubavlju
da oteram tugu
kao što poljupcem
suzu ti sklonim!

Ja tvoja, kao i uvek,
ti prvi put moj,
slutim...

Pružaš mi ruku
i moju uzimaš,
puštam te
da me u ovo jutro vodiš.
Ljubim te
i ti mene ljubiš,
dok, kao prvi put,
ja drhtim!
I htela bih silno
još jednom da ti kažem
ali se plašim ponovo
naglas da te volim...

Umesto snova
i neprospavanih noći,
umesto osmeha u zoru
na jastuku pored,
za sve što mi ne možeš dati na javi
ja budna živim u ovom snu.

Jutro je,
vreme da dižemo sidro
iz ove luke što nema ime,
ostavi još jednom u mojoj kosi
trag svojih prstiju,
za sreću.

A ja...
Ja ću ti dati sebe zauvek,
da me nosiš oko vrata,
blizu srca,
da kada se jednom
budeš probudio drugi
sa osmehom stegneš
deo mene
i prineseš me bliže
da sa tobom kucam!

Ana

Biće nostalgija

Kaže,
mirišu zemlja i vazduh,
sprema se ponovo kiša,
leto je.
Kaže,
pune se grudi setom,
još malo duvana
da memlu razbije.
Kaže,
pati ovih dana
i slike sve češće naviru,
ja je, k’o fol, nešto tešim,
a suze mi same padaju.
Kaže mi,
nemoj, to je samo opsjena,
kiša je uvek i svuda ista,
naspi po još jednu,
biće nostalgija…

Ana