Koliko, ono beše, treba tuge
da bi čovek bio srećan?
Uvek zaboravim tu proporciju,
matematika mi nikada nije išla od ruke,
pa, onda, pustim tu nežnu setu
da mi pomuti razum i vidike…
Koliko sreće treba insanu
da bude tužan u svoje trenutke?
Ta sreća, čudna, uvek se poigra
i ne pita jesmo li dovoljno zreli
da je razgodimo u te njene kutke…
I kao na koncu, marionete,
zastanemo kad tuga povuče,
a sreća, tihi igrač sa puno buke,
pusti svoje đav’le u dušu, u noge…
Koliko tuge treba čoveku,
da bude zaista srećan?
Ko će ga znati –
možda Cesarić?
Eh…baš nikad, nikada ne znam
kad treba svoj život
da uzmem u svoje ruke…
Ana
Subscribe to:
Post Comments (Atom)
No comments:
Post a Comment