Deda Predragu, umesto razgovora koji mi nedostaje
Danas videh sliku spomenika na Tjentistu i setih se tebe, Dedusino.
Nema te vec dugo i nedostajes mi. I baba mi nedostaje… Cesto pomislim kako sigurno igrate Remi i vidim te kako se ljutis sto baba pobedjuje:) Secam se kako si bacao karte i odlazio da gledas TV, a baba se smejala:) I ja sam se smejala:) Bas si bio smesan kada se ljutis, onako namrgodjen sav, a duuuusa od coveka! Jedino me je bolelo kada si pio…
Zao mi je sto nisi upoznao Gogijevu i moju Milenu! Sigurno ti je baba pricala o njoj, a da vidite kako je porasla sada! Prava devojcica! Kada je bila beba, imala je momente kada je licila na tebe malog sa one vase porodicne slike sa zida u kuhinji!
Videla sam te na dan sahrane, i bio si ti i nisi bio ti…neko osecanje cudno kada znas da vise nikada, nikada nekoga neces moci da zagrlis, da se sa njim smejes i places, da ga cujes kako sa druge strane zice na pitanje “Jesam li te proludila?” odgovara:”Nisi, samo mi je toplo pa cutim!”:)
Secam se kako si dosao peske iz Mirijeva u Ortopedsku bolnicu na Banjici! Rekli su nam toga dana da nece biti poseta jer je zaustavljen saobracaj u citavom gradu i stvarno nikome nije dosla poseta – osim meni! Kako sam bila mala a toliko velika toga dana dok si sedeo pored mog kreveta!
Ja i dalje pisem, istina, retko ali pisem! Zivimo u vremenu u kome moras da se odrices svojih zadovoljstava da bi mogao da opstanes i nema se puno vremena za sebe…
Sada je i tvoj sin postao deda! Da ga vidis samo, ne bi verovao kako se promenio! Kako je nezniji, kako se topi pored Milenice, kako je pravi Deda! Sada on vodi svoju unucicu na Kalemegdan i u Zooloski vrt kao sto si i ti nas! Skida joj zvezde sa neba! Samo se jedna stvar nije promenila – nikada joj nije prao guzu kada bi se ukakila:)
Secam se mnogih stvari, mnogih dogadjaja, prica…trebalo bi mi puno vremena da ih sve zapisem.
I na kraju me nisi vodio kod Dr Sase Bozovic! Nisi me vodio u Istok, ni na Cetinje! Niste stigli, ti i baba, da dodjete kod nas, u Italiju! Stalno si se pitao kakvo je to mesto gde mrtve ne sahranjuju u zemlju!
Osecam da ti dugujem pesmu ali je jos uvek nema da mi dodje. I ne samo za sve one redove koje si ti nama posvetio! Dugujem ti pesmu za ljubav i strpljenje, za hrabrost, za tvoju dobru dusu…
Dan danas se smejem kada se setim Panorame na Kalemegdanu:) Jesi li se stvarno uplasio tada? Secam se gusli…Ambasador cebeta…poljskog kreveta i spajanja fotelja…secam se kako su te svi voleli i sada pricaju lepo o tebi…Sutomora…tvojih prstiju zutih od duvana i mustikle koju namerno nisi hteo da cistis, da se jace oseca nikotin, govorio si:)
Secam se kako si bio srecan kada si upoznao Gogija, a opet tuzan svaki put kada sam odlazila za Italiju.
Ucio si me da kuvam kafu, pravu, tursku! Da prvo ugrejem lonce sa kafom i secerom pa kad zamirise, dodam vodu. Takvu si najvise voleo da pijes!
Kada sam polozila voznju jedva si cekao da sednes sa mnom u kola! Secam se da sam imala veliku tremu svaki put kada sam te vozila i da sam blistala svaki put kada bi me hvalio i govorio kako ti se svidja kako vozim!
Secam se kada si se razboleo i poceo da gubis snagu. Prvi put bolnica, drugi, treci…Nisi voleo da ti dolazimo u posetu i gledamo te takvog, nemocnog.
Kada sam te poslednji put videla bio si u bolnici. Soba na levoj strani hodnika. Krevet sa vrata odmah desno, do zida. Pored tebe nije bilo nikog, baba je sela na taj prazan krevet i odpakivala torbu. Ja sam je dovezla, doneli smo ti rucak. Nisi hteo da jedes. Nisi hteo da pricas. Samo si odmahivao rukom i zmureo…secam se da sam se jako kratko zadrzala kod tebe. Baba je jos ostala, a ja sam istrcala iz bolnice da bih sto pre zaplakala, da me ne vidis…
I da znas da u srcu sa ponosom nosim jedno detinjstvo koje ste ucinili srecnim, virsle iz crvenog kioska koje si nam rano ujutru donosio, narucene sampite koje si na kraju ti morao da jedes jer smo mi, kao i sva deca, uvek imale gladne oci, odlazak na dobijenje injekcije, luna-park, Kikevac, Majdanpek…..i tvoje poslednje reci koje mi uvek daju snagu kada mislim da je vise nemam: ”Ti si moj junak!”
Ana
Subscribe to:
Post Comments (Atom)
1 comment:
Sve je istina...dao nam je svoj zivot...i jos mnogo vise.On i baba su nam podarili jedan nestvaran svet od ljubavi u kome je sve dozvoljeno i sve moguce.Ima uspomena za jos dva zivota...Tesko ih je sve pretociti u reci,mozda uz par casica vina,na dedin nacin,bilo bi lakse...On je vino pio umesto suza i pisao je od tuge.Secam se kako mi je govorio,ti si Bajickinja ti ne smes da se plasis...i nisam se plasila,nicega osim njegovog odlaska…I kao sto je on nas dozivao sa vetrom kad god odemo negde,tako i ja sada dozivam njegovo ime (deda:)) i secam ne svih nasih pogleda i svih babinih tepanja i narodnih umotvorina i svih jutara kad su pre petlova dolazili zurnim korakom,i zvukova radio beograda i sahovskih figura i svih sladoleda i dedinih prica...o Duskaji o Topolskoj o Politici i Njegosu...Koliko je bio ponosan na mene sto sam pravnik i kako nije voleo sto imam decka i kako me je branio i nije davao tati za pravo kad me je grdio i kako nas je cekao na prozoru i grdio babu sto nisu jos gotove priganice i kako mi kaze, jedes ko macka i kako nikada nije viknuo na nas i kako me je nocu pokrivao i kako nam se radovao i secam se da sam videla njegove suze poslednji put kada ste ti i Goran bili da se pozdravite sa njima pred odlazak u Italiju,kao da je znao...Mogu da zamislim koliko bi ga Milena odusevila,cinimi se da bi umro od srece da je docekao da je vidi.Zao mi je sto je tvoj poslednji susret sa njim bio tuzan,jer znam koliko meni znaci sto su mu se oci smesile poslednjeg naseg susreta,iako ga je telo toliko izdalo da sam ga ja pridrzavala da bi stajao,gledali smo se u oci punim razumevanja i ljubavi,rekao je,nije deda vise nizasta,ali mi se njegova dusa smesila u ocima zivim i cistim kao u deteta...Ni jedan rodjendan, slavlje, porodicno okupljanje, nijedan praznik vise nije isti otkad ih nema…
Post a Comment