Prokleta ljubomora!

Dvoboj

Odlucila sam da danas
na dvoboj pozovem Ljubomoru!
Sati je devet i dvadeset i dva minuta,
koja ce od nas dve
izdrzati duze?

Ona je hrabra i lukava,
kaze da ja biram oruzje,
zavidim joj.
Tesko se odlucujem
bas zbog prethodnih
izgubljenih bitaka
i sve se steze u meni!Razmisljam:recima…
ne, ne dopiru do nje!

Tisina gusi minute
svojim neprikosnovenim plastom,
ni vreme nije na mojoj strani,
plasim se ishoda.
Ona je strpljiva i tvrdoglava,
smeje se bezglasno
mojim dlanovima koji se znoje.

Opet razmisljam…
Deset je i osam,
razmisljam i ne shvatam
da se igram njenim adutom!
A tako bih volela da je ubijem!
Da je ugusim svojom srecom,
da izgori u mome srcu!
Zasto sam ovako slaba
i ko je ovde koga izazvao?!
Sa samom sobom se borim,
a ona me gleda pravo u oci,
sve cita u njima i ceka!

Vreme leti iznad moje glave
i josuvek sam neodlucna!
Petnaest je casova i deset minuta,
cini mi se da posustajem,
previse razmisljam,
krenem
pa stanem.
Ona i dalje lukavo ceka
i nicega se ne boji!

Pre nekoliko sati sam je mrzela
do tacke pobede,
a onda,
jos jednom pala pod njene noge
i ne znam da li da sada
mrzim sebe?

Razmisljam…
Sta ja uopste trazim ovde,
na ovom polju
cija me ravnica opominje
da se nemam gde sakriti?
Zasto joj,
po ko zna koji put,
otkrivam svoje nistavne karte
i potpisujem se ispod crte?
Jutros sam imala snage da se borim,
ili sam bar mislila,
i da vreme nije tako brzo prolazilo
mozda bih uspela da odaberem oruzje.

Cini mi se da se predajem,
a ustvari ne smem to da priznam!
Ipak,
vredelo je pokusati ubiti je
jer
sada znam
da nikada ne treba previse
R A Z M I S L J A T I !

Sesnaest je casova i trinaest minuta…

Ana